Svi znamo životni stav da treba živeti za danas, živeti za trenutak, a da li je tako? Da li živimo trenutak? Možda ponekad, u izuzetnim trenucima. Živimo onako kako nam je, na neki način, zacrtano. Uglavnom, puni konfuzije prošlosti i moguće budućnosti. Što smo stariji, na to se svodi. Živeti trenutak, dan, momenat, to je već neka viša filozofija i ako tako neko živi ja mu skidam kapu. Moj naklon i sve pohvale.:) Normalno je da bismo svi želeli lagodnost života, ali je toliko sitnica koje nam to ne dozvoljavaju. Batrgamo se, trudimo se, a opet nas stigne neka briga i pitanje šta će biti i kako će biti. I, tu opet nastupa ona čuvena izreka: "Život je ono što nam se dešava dok mi pravimo planove za život". Sve je nepredvidivo, i radost, i tuga, i bol, i briga i patnja...to je život. Sve se svodi na emocije, ali i materijalni momenat. Kažu, važno je zdravlje, a kako biti zdrav, ako za to nemamo ralne mogućnosti koje su nam opet omogućene kroz materijane stvari. Da bismo živeli kvalitetno treba nam ljubav, novac, umeće da uživamo..., a uvek nam nešto od toga fali.
Kako god, unutrašnja borba je prisutna i pitanje šta uraditi i kako. Naravno, to je opet planiranje, a ono što nas zadesi to je život. Dakle, ništa nam ne preostaje nego da živimo život onako kako nam se servira.
Da li je tako? Da li je to ispravno? Večito pitanje, a odgovora tako malo. ;)
