Sinoć je moj otac, od 84 godina, izgovorio rečenicu koja me je naterala na razmišljanje.
"Nisam znao da je starost ovako dosadna..."
Čovek koji je imao vrlo dinamičan život i jednom prilikom rekao da ništa ne bi promenio u njemu. Priznaćete da je malo onih koji to ne bi uradili. Mislila sam da osobe koje imaju maximalno ispunjen život starost doživljavaju mnogo lakše, jer imaju o čemu da razmišljaju i prisećaju se lepih dana. Izgleda da uopšte nije tako. Pre će biti da se čezne za takvim danima i oseća se nostalgija sa tugom što se to ne može i dalje, jer ti godine to ne dozvoljavaju. Ispada da je starost stvarno surova. Em si fizički promenjen, em mentalno, em si težak sam sebi i svojoj okolini, a opet imaš želju da živiš. U našem okruženju je toliko malo poštovanja za starost da je to prosto neprijatno ponekad videti. Da li je teško popričati sa nekom starom osobom? Da li je toliko dosadno sesti popiti kafu i učiniti dan lepšim nekom ko je već zagazio u duboku starost i time toj osobi učiniti dan zanimljivijim i prijatnijim? Naravno da nije, ali nemamo tu naviku i uporno nesvesno bežimo od toga. Ne moraju stari ljudi uvek biti dosadni, imaju i oni lepe teme za priču. Onaj ko je bio dosadan i neinteresantan u mladosti biće i u starosti i obrnuto. Pružimo ponekad, bar ponekad i starima lepe trenutke da ne razmišljaju o konačnosti, o bolesti i o tome kako nikome više nisu potrebni. Težak je to osećaj.
